[tekst originalno započet 22.06.2017.]
Dobronamerni dabar šmrknu osorno, svoju burmuticu zaklopi i zareži na Vombata koji se besmisleno plezio. Jaka stvar, reče. Tvoje hipotetičko Ja pokušava da balansira između roda i poroda, a vašljive si gaće našao da preživaš kao da su sami basamaci
na nebesima. //
sa svoda nebeskoga (10.07.2018). Vombat mu namignu, i iz grla mu smeh pođe, zaustivši nešto kako samo on ume, sa kapima pljuvačke koji bi
mu se hvatali na krajevima
vombatskih usana
medvedijih. Ne, ti to nisi shvatio, dabre... to su zablude i tričarije. Uvek se znalo, nastavi (on), da je u vombatskoj naravi da misle tlo po kom hode, travke koje grizu, i koale koje nisu. O dabrovima da ne govorimo, zna se šta je kljunarska zbilja, a torbarska uobrazilja //i vsekojaka torbarska žgadoka. Svakako, samo budali smo kao jaje jajetu. Mi smo uvek bili založeni da budemo svedoci ovaploćenja nečeg većeg od zvuka didžeridua u proleće //
leta gododnjeg dvije tisuće osamdeset treće//. Ali zečevi nam budućnost pojedoše. //
i sjebadoše
Vjekoslav se trže. Dabar i Vombat mu nestadoše sa vidika //
kao prikaze, kao i onaj karirani stoljnjak na kome su obedovali i divanili. Njegova duga ravna kosa sasvim se spljeskala pod težinom glave i pritiskom jastuka. Opet je sanjao glupe snove,
one životinjske.
Petar mu to nikad nije rekao, ali je držao Mislio je da su to znaci početka
njegovog sveopšteg duševnog i konkretno kognitivnog propadanja. Ili je oduvek bio
tek samo malo oligofren. Naočare
su mu pale na pod, i još nije počistio sasvim krhotine ogledala. Je-bem-ti.
Sve će mu u tabanu završiti. Ogladivši podočnjake izgriženim noktima, posegnu da ustane,
da otpočne dan i činilo se da će to biti još jedan referat o onome što mu je majka govorila: nemoj da pišeš o jutarnjoj rutini, kako si zaspao i ustao u gaćama. To jebeno nije nešto što bi drugi želeli da
znaju...
čuju, a kamo li da čitaju o tome. Ali, šta on zna, bio je dugo drkadžija,
i neuspeli kantautor i pisac.
Vjekoslav je
sam sebi izgledao staro,
prestaro za svoje godine. I bio je, pošteno, podosta
mator star. Iako uzroka vidljivog njegove preterane ostarelosti nije bilo na vidiku, to mu nije smetalo da nosi kačket
sa znakom omiljenog kluba,
pa čak i naopačke (!) da se zalizuje, i pušta bradu kao da je pravi pravcati salafista
ili pripadnik neke Amiške zajednice. Iako nije znao za tu reč,
banaćanke banatske žene bi ga opisale kao kloncoša. On bi za sebe rekao da voli da jede sendviče. Iskreno,
bio je priuštio je sebi da bude više jeziv nego što bi mu njegove prilike dopuštale, a život piše čudne melodrame sa primesama horor-parodija.
Elem, obuvši patofnu na levo, a japanku na desno stopalo, bio je spreman
da otpočne dan,da sedne na terasu.
Juče je dobio otkaz na francuskom odeljenju, jer ga je boleo kurac za procedure, ali je sve jedno rešio da je život sam po sebi samoubistvo, te gubitak posla van struke svakako nije vredno da preduzima baš tako drastične mere. Kako je to manjak postojanja iole povezan sa blagodetima iznime boli u kurcu?
Vjekoslav to sve nije zarezivao. Mama je pravila sendviče. Dok ih je pravila. A onda su došli računi i rate. I onda je nekako svo njegovo znanje francuskog postalo nedovoljno. I onda je Vjeko počeo da se seća svojih starih navika. I onda je odjednom ponovo postao stari On, i ostario je.
Džaba mu sve godine provedene u hodočašćima sa Mišom i drugarima, i sa Francuzom koji mu sunarodnike voli samo jer su belci okruženi muslidžama, ali se hvali kako je sasvim posrbio sebe.
Uzalud mu to kad se popara oladila i magnolije nisu više što su bile.
I kao Taško Načić,
blaženopočivši velikan iz davnih vremena njegove mladosti, tako je Vjekoslav Mračević lutao između komedije karaktera i horora u najavi, što bismo rekli, ne bi nam bilo sve jedno da
se susretnemo posred prazne
alejeavlije. Jer, takvi likovi
najčešće i bivaju birani za takve uloge.
Fali nam citat, al' oprostićete.
Tek naše predrasude, previše jake, ne dopuštaju da išta drugo zauzme njihovo mesto,
nego se ukalupe, ostaju u umu kao strašila.
Tako,
Naime, Vjekoslav je imao razne navike, većinom sasvim benigne i dosadne, poput biranja ružnih boja, i odevnih kombinacija,
mesečne deobe obrva, ili korišćenja Kolinos paste za zube. Ostavljao je knjige poluotvorene, gužvao je ivice, ali je zato bolesno poravnavao pune flaše vode, i uzgajao difenbahije i
ostalo saksijsko bilje.
ostala saksijska bića.
Bio je opsednut
rutinom, ponavljanjem i klišeima. Radovao se ponedeljku, kada je voleo da gleda RTS1, i Memedović mu je bio najveći
uzor car u životu.
No čemu perfekat? Vjeko je bio čovek sadašnjeg trenutka.
Od-ma', sa-da od-ma'. Iako mu je ime to sugerisalo, nije mario preterano za istoriju. Zapravo, ceo srednji vek mu je delovao kao da se desio pre 100 godina. Negde u njegovoj glavi, Car Dušan i Karađorđe, pušili su malboro na proplanku, i jeli pasulj koji je Vukova keva kuvala još Slobi i Palminom askurđelu.
Ništa nije voleo da baca. Imao je kolekciju
ljubičastih i narandžasto crnih džijadžojaca, i šorceve iz perioda kada je slušao
Đogani Fantastiko, Lunu i Vanilu Ajsa.
Vjeko se triput ozbiljno zaljubio.
Prvi put u Divnu s petog sprata, bilo je to u sredu, jednog prepodneva, kad mu je bilo osam godina.
Drugi put u teta Anđelku čistačicu, sa četrnaes'.
Treći put u promoterku što je delila paklice cigara za anketu. Pre nepunih šest meseci. Nije joj zapisao ime u tefter koji drži na kibicfensteru.
Na sve je drkao vrlo strasno. A opštio je uglavnom sa voćnim prerađevinama i guščijim maslom.
To je sve imalo odlučujući efekat po njegovu pre-edipalnu konstituciju, ako bi pitali gorepomenutog Petra.
Vjekoslav čupa travku sa ivice saksije i uzima je među zube. Zviždi iz rupe tamo gde mu je nekad bila jedinica.
nastavak i ispravke 10.07.2018.
Doživeo je sebe pre već par godina kao uspešnog stogodišnjaka, iako se tek bližio trideset i sedmom rođendanu.
Bio je on jedan takav neutešan optimista kakvog ne biste mogli sresti hiljadama kilometara ukrug, rekao bi njegov drug Pera, koga ne treba brkati sa pomenutim Petrom, jer je ovaj završio sasvim drugačije fakultete i stekao u kraju vrlo značajno znanje pouzdanog i jeftinog šanera. Sada je znao, njegova zrelost počinje u utorak. Tada će napuniti očevu čuturicu do pola, isprati je, pozvati Gvozdena, Perku i Milana da proslave obljetnicu osnutka njihovog Saveza.
Smejao mu se brk. Neprimetno mu je iz lule ispadao duvan dok se mačka motala oko ćebadi jureći smrdibube. Ili su to ove godine bubašvabe, ko će ga znati? Znao je samo da majka ide u podne da nabavi jogurt i vekne, da je hemendeks najbolji sa trista grama posebne, i da je Čaušesku bio daleko bolji od svega što se dalo zamisliti u tom trenutku.
Nije voleo da popije kao stari, ali je voleo da planira da pije.
Podsećalo ga je to na ono vreme kad je nabavljao dinje na pijaci, uvek par, i gledao porniće, i metao spolovilo među dinje kao da su guzovi ili sise. Bio je jedan od tih neuspelih muškaraca koji vole žene sa oblinom. Jer se zna da ovi uspešni japijevci i cukerberzi samo vole daske kao što je ona, kako se zvaše, nešto-Hejz. No, to nikad nije uradio. Tako je i skupljao džeparac da na Amazonu ili Alibabi kupi Real-Doll, ali mu to nikad za rukom nije pošlo, jer ne primaju pare preko pouzeća. A on nikad nije imao muda da otvori pravu karticu za internet plaćanje, a šta ako ne stigne? A šta i ako stigne, gde će da krije sve to kad mu majka sve čistiperepeglaslaže. Jebiga, lakše je metati u nasumične procepe i rizikovati da ozlediš glavić nego da se potrudiš da nabaviš nešto što služi za to. Ili još gore, da pokušaš ono drugo, rizičnije od svega. Takav je bio Vjeko, od takve sorte ljudi koji viteški brane svoju čednost.
A to je sve video od Miše, i od onog Francuza koji mrzi muslidže. Mada je taj drugi jebo.
..............
I tako, Vjekoslav je pušio lulu pomirenja sa dokolicom i žvakao travku bezimene biljke, i planirao da isplanira novu stavku (voleo je mnogo glupo da rimuje, primedba autora), u svom dnevnom meniju traćenja života. Danas tačno zna šta će da uradi. Prvo će nazvati Vladu Punoglavca da mu vrati praćku i ognjilo, i da pita da li su Stršljeni platili kiriju i odselili se iz vikendice na Rajcu, a onda kod teta Radmile na čaj od đumbira i prišivanje manžetni, posle ručka u tri.
Kada odjednom, usred te cele te moždano-zubne rabote, zazvoni mu njegov najnoviji model motorole, i to je bio kum Mile Lupus, podsetivši ga na zadnju ratu kamate koje je precipitirala onaj san sa koalom i vombatom. Reče sebi u brk: mmmmmm, i poče čupati sve magnolije i trpati ih u lavor, izigravajući burlesknu tačku koja je njegova majka zvala: mrmoljenje.
Vjeko reče: ,, Kume, idi do đavola''.
Mačka frknu, majka otvori vrata stana sa kesama punim jogurta i slane plazme, promaja zalupi vrata.
Sedam smrdibuba pade proštac sa vrha ormara na dno ponjave i usni sledeći san:
Zub
ZubZubZub
ZubZub
Zub
ZubZubZubZub
ZubZuBzzzUbBub
ZubZuZzUbBUNbZzu
ZzuUIHbBBBuBbBB
MjjjjjOAOOOOOOO kkkekekekekek
[neće se nastaviti, ili možda hoće]
[nasumice nastavljeno 13.02.2019, u Železniku]
Ovo je leto potrošenih heroja, stalno hodajućih, vapećih, davećih, izumrlih, utrnulih, pogođenih sušama, otupelih, gde Mirjana Bobić Mojsilović bori bitku sa cepivima, a zatvorski stražari figuriraju kao pevaljke u baštovanskim kontekstima. Vjekoslav je to mrmljao dok je čekao najvrući burek kod Ruže u salonu. Vjeko je to zvao ,,čelovještvom'', a mnogi su se s njime slagali u tom pogledu. Ružin burek ga je uvek asocirao na vesela vremena kada se gladan ukrcavao u novi model traktora na putu ka
Zemlji Obećanoj (sic). Svakako Vjeko nikada nije čitao letopise, biografije, dnevnike i traktate na tu temu, ali je Z.O. bila okosnica njegovog mentalnog nadahnuća. Podno Avale, na putu gde se susreću sivi ris i divlji vepar, gledao je kako Ruža mete ovalne tanjire iza pulta. I razmišljao je šta večerati.
(nastavak kobajagi, 7.02.2020.)
У Жезлу света, железним погледом те гледа, и казује: Не боли као старо оно што није волело да се ради, али планови су планине од глине. И у томе се указа: Светоначелник Кирил из Вукојебинских Предела, што му бриде уши од промрзлина. И плаве му се очи као руке од мраза и од омразе, а тај одручи ручнике као чарапе ономад у Младости. Тада је од монаха постао рејвером. И лајне је вукао дебеле као фосне. Али то није више била његова прича, јер био је Уљез у утроби Уљешуре. И Кирилу овако збори Јасна: твоја сам сада и у овом торжественом Часу. Посрамљен, погледа њене обнажене груди, и изусти: Е БЕМ МУ ЛЕБ ЈЕВРОСИМА ДИ СУ МОЈИ НОВЦИ.
И тако се зготови прича о хиљаду преспојених лимфних чворова у часу Усудноме. Да ебеш дијакритике и Нишко пиво свеже отворено. Миро, додај ми конопче да се обесим. Тако, тако. Гурни ми само сточић и биљке залиј средом. Договорено. Лаку ноћ, свете, и кућни савете. Тако је говорио Кирил пре нег што је одлучио да сконча тако неславно, у месту Слано, које многи бркају са Слатином (у Подравини).
Vjekoslav uđe u drugu sobu i utom sa diktafona ču svoje ime: .... Beše to kao bat tuđih koraka, kao prelom koji nema smisla, kao plagijat samog sebe. Na tren. I onda pomisli, i shvati: Vjekoslave, istrošena Smrdibubo!
